Kampovi pružaju deci priliku da se edukuju o svojoj bolesti i dobiju praktične savete kako da vode kvalitetan život, sve uz podršku stručnog osoblja.
Deca se kroz kampove oslobađaju, socijalizuju, stiču uvid u svoje mogućnosti i uče kako da planiraju svoje dnevne aktivnosti.

„Dijabetes nije i ne sme da bude prepreka da ostvarujete vaše snove“ – poruka je kojom je davne 1994. godine otvoren kamp za decu obolelu od dijabetesa u Srbiji. Od tada, ovi kampovi tradicionalno okupljaju najmlađe pacijente sa dijabetesom i zdravstvene radnike, a cilj je isti kao i pre tri decenije – osnaživanje mališana, ali i adolescenata, da se suoče sa šećernom bolešću i nauče da žive sa istom.

Statistika pokazuje da u našoj zemlji više hiljada dece mlađe od 14 godina boluje od dijabetesa. Za mnoge od njih, kamp je jedinstvena prilika da se u prijatnoj, opuštenoj atmosferi edukuju o svojoj bolesti i dobiju praktične svakodnevne savete kako da vode kvalitetan život. Ujedno, to je prilika da se druže i razmenjuju iskustva sa svojim vršnjacima koji prolaze kroz iste životne izazove. I, sve to uz stručnu podršku lekara, medicinskih sestara, psihologa, pedagoga, nutricionista i trenera.

U očekivanju novih letnjih okupljanja mališana, a o tome zašto su značajni ovi kampovi, govori profesor doktor Teodora Beljić Živković, endokrinolog, rukovodilac Klinike za interne bolesti u Kliničko-bolničkom centru „Zvezdara“ i jedan od svedoka 35 godina duge tradicije kampova za decu koja imaju dijabetes.

Kako je sve počelo?

• Pre 1994. godine, bila su tri pionirska kampa u Mitrovcu na Tari, 1989-1991 godine, u organizaciji Društva za borbu protiv šećerne bolesti grada Beograda. Sa tim iskustvom, viša medicinska sestra Vida Knežević i ja, prisutne na sva 3, shvatili smo da nam je potrebno ozbiljnije planiranje kampova, te smo počeli da tražimo pomoć od farmaceutskih kuća – započinje priču prof. dr Beljić Živković.

Najzad, te 1994. godine, kompanija „Novo Nordisk“ organizovala je prvi, pravi letnji kamp za decu sa dijabetesom u Mitrovcu na Tari.

• Od te godine postajali smo sve bolji u organizovanju kampova. Odmah smo uočili da nam nedostaje neko ko će da se bavi ishranom dece. Naime, u kampu su deca sa dijabetesom prvi put shvatila da ona jedu isto što i ostali, ali da se količine razlikuju, a uloga dijetetičara je upravo u tome da ih nauči količinama, računanju ugljenih hidrata… – priča prof. dr Beljić Živković i nastavlja:
• Potom smo u kampove doveli psihologe, i to je bila odlična odluka! Psiholozi organizuju radionice na kojima pričaju sa decom i rade razne testove. Deca uživaju na tim radionicama, a mi shvatamo koliko im je, u stvari, to potrebno.

Od edukacije u hodu do važnih lekcija
Doktorka Beljić Živković objašnjava i kako izgledaju dani provedeni u dečjim kampovima.

• Dan počinje tako što se u 5 sati ujutru svima mere glikemije, kako bi proverili da li neko ima tendenciju ka hipoglikemiji. Potom deca nastavljau da spavaju do 7 sati, kada je vreme za buđenje i odlazak na vežbe. Ubrzo smo shvatili da su se deca vrlo dosađivala na tim vežbama i da je potrebno uvesti trenera koji ima dijabetes i sa kojim će deca moći da se poistovete. I tako smo narednih godina uveli trenera sa dijabetesom tip 1 i to se ispostavilo kao prava odluka.

Tih sedam do deset dana provedenih u kampu važni su za oslobađanje, socijalizaciju i edukaciju dece sa šećernom bolešću.

• Obično posle dva dana boravka u kampu, kreće druženje i edukacija u hodu. Tako da, dok šetamo do neke destinacije, deca postavljaju pitanja koja, inače, ne bi postavila pred drugima. A, odgovor svi slušaju, iako kao „šetaju“ – kaže prof. dr Beljić Živković, te dalje objašnjava:
• Takođe, kampovi su prilika da se stekne uvid u svoje mogućnosti. Tu su šetnje od 5 do 10 kilometara, penjanje na vrh Zborište, i to je način da mnogi od njih prvi put vide šta mogu i šta ne mogu da urade. Deca uče koliko ugljenih hidrata treba dnevno da unesu, kako da utroše tu energiju, šta da rade kako im šećer u krvi ne bi naglo skočio ili pao. To je bitno da bi deca počela da razmišljaju i planiraju svoje dnevne aktivnosti, što je iskustvo za život.

Dragoceno iskustvo i prijateljstva za ceo život

Kampovi su i važan put ka osamostaljivanju dece sa dijabetesom.

• Dete se sa ovih kampova vraća kući obogaćeno značajnim iskustvom. Mislim da su ovi kampovi za decu jako važni i zbog razdvajanja od roditelja, što je prilika da se i roditelji malo odmore, opuste i posvete sebi, a za decu da se oslobode od preterane brige roditelja koju uvek nose negde u podsvesti – navodi prof. dr Beljić Živković.

Kako ističe, prve samostalne lekcije se, ipak, stiču u dečjim kampovima i to su poruke koje ostaju za ceo život.

• Kad se ide u šetnje, ranac mora da bude pun. Neće mama da ti bude u ruksaku celog života, nego sam moraš da spakuješ i da planiraš šta ćeš da poneseš za slučaj da ti padne šećer, ako ožedniš, dodatnu klopu za užinu, odeću … To su važne stvari. Znači, nije samo lečenje poenta kampova. Lečenje je uvek tu, ali je poenta u oslobađanju od stigme, u razvoju ličnosti, u druženju… – naglašava prof. dr Beljić Živković.

I ono što je najlepše, u kampovima se stiču prijateljstva za ceo život, a neretko se rađaju i ljubavi.

• Imamo jedan bračni par. Oboje su postali fizioterapeuti, žive u inostranstvu i imaju dve devojčice. Tako da, puno je lepih trenutaka koji se pamte iz ovih kampova – kaže prof. dr Beljić.

Život sa dijabetesom bez prepreka

Ovakvi kampovi predstavljaju neprocenjivo iskustvo i za stručnjake koji se bave lečenjem obolelih od dijabetesa.

• Slobodno mogu da kažem da doktor ili medicinska sestra, koji nisu bili u kampu i proveli sedam dana sa osobama koje imaju dijabetes, ne znaju šta znači živeti sa dijabetesom. Svi znamo o novim lekovima, insulinima, senzorima… Ipak, kako razgovarati i saosećati sa pacijentom koji ima šećernu bolest, to se stiče u ovim kampovima. To je za mene najveća satisfakcija – podvlači prof. dr Beljić Živković.

I na kraju, vraćamo se na početak i osnovnu ideju vodilju: „Dijabetes nije i ne sme da bude prepreka da ostvarujete vaše snove“.

• Tokom ovih godina organizovanja kampova, kompanija „Novo nordisk“ je dovodila osobe sa šećernom bolesti koji su bili vozači formula, trčali maratone i uopšte ljude koji su nešto postigli. Oni su deci pričali kako su to postigli. Tako da i mi danas imamo naše maratonce iz kampova sa dijabetesom tip 1. Dakle, možeš sa dijabetesom da ostvariš sve, ali moraš da budeš psihološki jak i potkovan znanjem – poručuje prof. dr Teodora Beljić Živković.

Podsetimo, sa ogromnom željom da pomognu deci sa dijabetesom, članovi zajednice „Otvori plavi krug“ su od početka godine prepešačili 100.000 kilometara i ostvarili cilj. Aktivirana je donacija kompanije „Novo Nordisk“ kojom će biti podržana dva najznačajnija letnja kampa za decu sa dijabetesom u našoj zemlji – kamp Dijabetološkog saveza Srbije na Divčibarama i kamp Saveza društava za borbu protiv dijabetesa u Kušićima.

Izvor: https://zdravlje.blic.rs/zdravstvena-stanja/dijabetes/dijabetes-kampovi-za-decu-koja-imaju-secernu-bolest/hn18fhx